Postavljen kamen skoro uvek izgleda dobro na dan kada majstori odu sa gradilišta. Prava provera dolazi posle prve zime i posle prvih velikih temperaturnih razlika, kada se pojavi sve što je urađeno na brzinu. Odlepljene ploče, pukotine u fugi, beli tragovi na površini i klimave ivice nisu problem materijala nego skoro uvek posledica pripreme podloge, izbora lepka i nepostojanja dilatacija. Zbog toga se ugradnja prirodnog kamena ne meri brzinom nego redosledom koraka, i zbog toga jedan isti materijal na dva objekta može imati potpuno različitu sudbinu.
Podloga mora biti nosiva, čvrsta, ravna, suva i čista, bez prašine, masnoća i ostataka cementnog mleka. Sveže betonske i malterisane površine moraju da odstoje, jer beton u prvim nedeljama još uvek skuplja i menja dimenzije, a kamen zalepljen na takvu podlogu prati te pomake i puca. Upijajuće podloge se pripremaju prajmerom, koji sprečava da lepak prebrzo izgubi vodu, dok se glatke i slabo upijajuće površine tretiraju kontaktnim premazom koji daje prionljivost. Ako podloga negde odzvanja šuplje ili se mrvi pod prstima, ona se ne popravlja lepkom nego se sanira pre početka. Ovaj korak se ne vidi u konačnom izgledu, a odlučuje o svemu.
Prirodni kamen se ne lepi bilo kojim cementnim lepkom. Za spoljne površine, za velike formate i za podloge koje rade traži se deformabilan lepak, jer on podnosi mikropomeranja bez pucanja veze. Za svetle kamenove, a naročito za mermer i svetle krečnjake, koristi se beli lepak, jer sivi kroz porozan i svetao materijal vremenom prosija i pravi tamnije zone koje se ne mogu ukloniti. Kod materijala osetljivih na vlagu koriste se brzovezujući sistemi, kako voda iz lepka ne bi migrirala kroz ploču i ostavila trajne mrlje. Cena razlike između pravog i pogrešnog lepka je zanemarljiva u odnosu na cenu materijala, a posledica pogrešnog izbora najčešće je demontaža.
Kod unutrašnjih zidova često je dovoljno naneti lepak samo na podlogu. Kod spoljašnjih površina, podova, terasa i svega što je izloženo vodi i mrazu, primenjuje se dvostruko nanošenje, dakle i na podlogu i na poleđinu ploče. Cilj je potpuna pokrivenost, bez ijedne šupljine ispod kamena. Razlog je vrlo konkretan, jer voda uđe u svaku prazninu, a kada zimi zamrzne, širi se i doslovno odvaljuje ploču od podloge ili je lomi iznutra. Šupljina ispod ploče je i najčešći razlog zbog kojeg ivice pucaju pod opterećenjem, jer ploča na tom mestu nema oslonac.
Kamen se pod suncem širi, a na hladnoći skuplja, i tim silama se mora ostaviti prostor. Zato se obavezno ostavljaju obodne dilatacije uz sve zidove, stubove i pragove, koje se kasnije prekriju lajsnom ili trajno elastičnom masom. Pored toga, veće površine se dele u polja dilatacionim fugama, i to pravilo je strože napolju nego unutra. Dilatacija podloge se nikada ne premošćava, nego se nastavlja kroz oblogu na istom mestu. Kada dilatacija nema, sila nema kuda da ode, pa se površina izdiže u sredini ili puca duž najslabije linije, najčešće baš na sredini terase.
Na svakoj spoljašnjoj površini voda mora da ima kuda da ode, i to je stvar koja se rešava pre kamena, a ne posle. Pod se izvodi u blagom padu prema odvodu ili prema slobodnoj ivici, jer voda koja stoji na površini ubrzava sve procese propadanja i zimi se pretvara u led. Ispod obloge se izvodi hidroizolacija, koja štiti konstrukciju, a kod terasa iznad grejanog prostora i drenažni sloj koji odvodi vodu koja prođe kroz fuge. Prodori kroz hidroizolaciju se rešavaju sistemski, jer je svaki prodor potencijalno mesto prokišnjavanja u prostoriju ispod. Ovo je faza u kojoj se najviše greši kod adaptacija starih terasa.
Fuga nije samo estetski detalj nego radni element koji prima pomeranja i sprečava da se ploče međusobno pritiskaju. Zbog toga se spolja nikada ne ide na nultu fugu, nego se ostavlja dovoljna širina, a koristi se fugir masa predviđena za spoljašnju upotrebu i za prirodni kamen. Kod poroznih i svetlih materijala se pazi na boju fuge i na sastav mase, jer neke smese ostavljaju trag na površini kamena koji se teško uklanja. Kod nepravilnog lomljenog kamena fuga se izvodi mortom i najčešće je šira, što je deo željenog izgleda. Višak mase se skida dok je sveža, jer se sasušena skida jedino mehanički ili kiselinom, a kiselina je za većinu kamena zabranjena.
Lepak i fuga imaju svoj temperaturni opseg u kome vezuju kako treba, i on se najčešće kreće između pet i trideset stepeni. Ugradnja po mrazu znači da voda u lepku zamrzne pre nego što veza nastane, pa lepak posle otapanja nema nikakvu čvrstoću. Ugradnja na jakom letnjem suncu ima suprotan problem, jer lepak prebrzo gubi vodu i na površini se stvara kora, pa ploča naleže na sloj koji više ne lepi. Zbog toga se leti radi u jutarnjim satima ili se površina zaseni, a zimi se radovi jednostavno pomeraju. Sveže postavljena površina se štiti od kiše i sunca prvih dana, jer se veza formira postepeno.
Kod fasadnih obloga postoji granica preko koje se ne oslanja samo na lepak. Velike i teške ploče, kao i obloge na većim visinama, traže i mehaničko sidrenje nerđajućim elementima, koji preuzimaju težinu i sprečavaju pad u slučaju popuštanja veze. Kod ventilisanih fasada kamen se nosi isključivo potkonstrukcijom, a između obloge i zida ostaje vazdušni sloj koji odvodi vlagu. Izbor sistema zavisi od težine materijala, visine i vrste podloge, i to je odluka koja se donosi u fazi projektovanja. Sve što je izloženo padu na javnu površinu ne trpi improvizaciju.
Beli, praškasti nalet koji se ponekad pojavi na svežoj oblozi naziva se izbijanje soli i nastaje kada vlaga iz podloge izvuče rastvorljive soli na površinu i tamo ispari. To nije greška materijala nego posledica vlage, čest je kod ugradnje u vlažnom periodu i kod podloga koje nemaju rešenu izolaciju. Prva reakcija mnogih je pranje kiselinom, što je najgore moguće rešenje kod kalcitnog kamena, jer nagriza samu površinu. Ispravan pristup je strpljenje, jer se pojava po pravilu smanjuje kada se podloga potpuno osuši, a naslage se uklanjaju suvim četkanjem i sredstvima namenjenim baš toj svrsi. Trajno rešenje je uvek uklanjanje uzroka vlage.
Impregnacija ne pravi film preko kamena nego prodire u pore i smanjuje upijanje vode, ulja i prljavštine, uz zadržavanje paropropusnosti. To znači da se prosuta tečnost ne upija odmah, nego ostaje na površini dovoljno dugo da se obriše, i da se površina znatno lakše čisti. Postoje i premazi sa efektom mokrog kamena, koji pojačavaju boju i daju sjaj, ali oni stvaraju sloj koji se vremenom troši i mora se obnavljati. Impregnacija se nanosi na potpuno suvu i čistu površinu, po pravilu nekoliko nedelja posle ugradnje, kada podloga izgubi tehnološku vlagu. Napolju se obnavlja na svakih nekoliko godina, a najlakše se proveri kapljicom vode, ako se upije umesto da stoji na površini, vreme je za novi tretman.
Redovno održavanje je jednostavno i svodi se na uklanjanje prljavštine i pranje neutralnim sredstvima. Ono što se ne radi jeste upotreba kiselih sredstava za kamenac, sirćeta i limuna na kalcitnom kamenu, jer trajno mate površinu. Ne koristi se ni perač pod visokim pritiskom sa male udaljenosti, jer izbija fugu i grubi površinu poroznog materijala. Zimi se ne posipa so za odmrzavanje, nego pesak, jer so ubrzava razaranje kamena i pojavu belih naslaga. Mahovina i alge na severnim stranama uklanjaju se namenskim sredstvima, a ne struganjem. Fleke od ulja se ne peru deterdžentom nego izvlače upijajućim pastama. Uz ove navike i uz redovnu impregnaciju, prirodni kamen ostaje u istom stanju decenijama, što je i razlog zbog kojeg se za njega uopšte i odlučujemo.
Prirodni kamen je materijal koji zadržava svoja svojstva decenijama i otporan je na habanje i spoljašnje uticaje.
Svaki komad kamena ima jedinstvenu strukturu i boju, što prostoru daje prirodan i nenametljiv vizuelni identitet.
Kamen ne zahteva složeno održavanje i pogodan je za prostore koji su u svakodnevnoj upotrebi.
Za prodaju i ugradnju prirodnog kamena za zidove, fasade i spoljašnje površine možete nas kontaktirati putem brzog upita, zahteva za ponudu ili direktno telefonom. Pomažemo pri izboru odgovarajuće vrste kamena i načina ugradnje, u skladu sa namenom i uslovima korišćenja.
